blabla

Danas je ponedeljak! Kad pogledam unazad on je baš kao svaki prethodni, ništa drugačiji. Ali je ipak ponedeljak, ali je ipak tek početak još jedne radne nedelje, ali je ipak onaj dan koji me podseti da moram opet na posao, i kao da moram baš sve opet "ispočetka". Naravno, ama baš ništa ne počinjem ispočetka, jer odlazim na isti posao, ispijam istu jutarnju kafu, verovatno oblačim i istu staru suknju i na isti način nanosim rumenilo na obraze.

E možda bih mogla baš sve to drugačije! Možda baš ništa ne mora da bude isto. Ipak, možda nemam para da kupim novu suknju, i drugu četku za rumenilo, pa bi nanošenje izgledalo drugačije, ali bih npr. sve to mogla da radim sa osmehom na licu. Mislim, uglavnom se smejem i bivam pozitivna, ali danas bih mogla to da udvostručim! Ne ulog na kartama, već udvostručujem svoj osmeh i time bivam srećnija. E sad, šta je to što bi moglo da mi udvostruči osmeh, ako sam se jutros probudila i shvatila da je samo još jedan u nizu - ponedeljak?!

Jednostavno, ama baš ništa. Neka osmeh bude dupli zato što sam jutros podigla roletnu i zahvalila se na još jednom danu, ili zato što sam shvatila da mogu opet da uživam baš u tom divnom mirisu kafe, ili opet mogu da odem na vežbanje i budem još malo bliža danu kada ću napokon super izgledati. Sve su to, mnogi bi rekli, i suviše male stvari, neuporedive sa onim šta te čeka na poslu ili kod kuće kad se vratiš sa posla, a shvatiš da nemaš para za račune, ili te tamo ne čeka momak, ili ti je dete opet dobilo jedan u školi i to iz najlakšeg predmet.

Ipak, moj jednostavan savet je da se ukoliko ne danas, ali onda već sutra osmehneš i budeš iskreno srećan što udišeš vazduh, pa makar i ovaj "zagađeni" srpski, jer ko zna šta te čeka već za tri dana. Nemoj da čekaš da čuješ neku lošu vest i onda shvatiš koliko si juče bio zaista srećan. E tada će biti kasno za osmeh.

Pozdrav drugari. 

Došla sam do kraja! Godišnjeg odmora! Trajao je tri nedelje, s toga kako ta brojka tri zvuči "premnogo" neću vas smarati pojedinostima mog razuzdanog odmora, od kojeg bi mi sad trebao dodatni odmor, već ću vam samo "narediti" da, ako niste do sada, letujete na Kritu!

Ljudi, koliko je ostrvo čarobno. Bile smo smeštene u mestu Hersonisos (uh, šteta što ovde ne postoji audio, da vam izgovorim naziv mesta na način kako to čini moja poznanica, koja zna grčki - interna šala), inače udaljenom dvadesetak km od glavnog grada Irakliona. E sad, mesto je sasvim ok, ali možda i nije ako se uporedi sa zapadnom stranom ostrva i npr. mestom Retimno (koje smo takođe razmatrale kao opciju da letujemo, ali je bilo znatno skuplje od našeg skromnog Hersonisosa). 

Iznajmile smo auto, provele u njemu četiri dana i noći i vredelo je. Crkneš vozeći po onim krivinama, a da ne pričam koliko su Krićani ludi vozači, međutim, kako kažu, ako ne možeš da ih pobediš, pridruži im se. Preticanje po punoj liniji, tamo je normalna stvar, ali kako saobraćajne policije nema nigde, onda je valjda to i dozvoljeno. Barem smo se mi vodile time.

E, jedan dan smo išle i na jug, na Libijsko more, nije nas mrzelo i vredelo je. Ako neko bude išao, molim da pritefteri pod obavezno - plaža Preveli! Reći ću vam samo ovo - reka teče plažom i uliva se u more, postoji gusta šuma od palmi, a da biste sišli na plažu potrebno je da savladate 1000 stepenika (karikiram), i da znate da vredi preći toliki napor.

Noćni život totalna ludnica. Izlazile smo iz hotela oko pola jedan, da mi je neko rekao da ću i to da radim, rekla bih mu da je lud! Ljudi, vredelo je. Prvih nekoliko dana ti treba vremena da se navikneš da nisi u Novom Sadu. Muškarci nas gledaju, a nama sve čudno, svašta bih mu rekla, a onda mi dođe iz ...... u glavu, pa se setim da nisam kod kuće! Tamo je to normalno, mislim, nije da se hvališem i nije baš da sam zatrpala svoj telefonski imenik grčkim, italijanski, holandskim imenima, ali je drugačije! 

Na stranu sve, mi smo se super zabavljale, a kao dokaz tome, samo se setim rečenice morske drugarice, kako više nema donjeg veša za menjanje, jer je baš svaki "upropastila" smejući se našim glupostima!

Pozdrav ljudi i počnite da planirate nove letnje avanture, jer ja već jesam!  

Šta raditi subotom uveče, ukoliko se ne izađe u ludi novosadski provod?! Pa, pisati blog, recimo. I to kakav?! Najpaćeničkiji mogući. Ne zato što nisam izašla u, još jednom ponavljam ludi novosadski provod, već zato što mi baš fali para. Ovog momenta razmišljam o tome koliko mi stalno fali para. Često se šalim sa drugaricom kako ću njoj da poverim svoje finansije, jer očigledno negde grešim, a ona nekako baš lepo rasporedi platu, koja nam je tu negde ista. Mislim, prvo da se razumemo, ne zarađujem mnogo (ne zamerite neću navesti koliko, već ću samo iskukati), ali opet, zar je moguće da uvek krpim sa jednom crvenom nedelju dana pred platu?! Ovde bih stavila veliki znak pitanja i zahtevala da mi odgovor na moje pitanje nekako padne i sa neba samo da mi to neko objasni i to ovog momenta. 

Slušam u televizijskom prilogu izjavu nekog slučajnog prolaznika sa dvoje dece koji kaže da njegova četvoročlana porodica preživi sa 28.000,00 dinara mesečno, i mene sve nekako sramota! Kao spremaju decu za školu, potroše mnogo, a ja pripremam sebe tokom meseca (naravno ne za školu) i nikako da se "pripremim"! A nisam trošadžija, časna pionirska. Ne idem na feniranja, stavljanja nekakvog gela na nokte, niti depilacije, niiisam dlakava, ali sve nedostatke na sebi uspem sama vešto da prikrijem. U Zari sebi nisam kupila ništa od januara meseca, i to sam sebe častila jer je bilo novogodišnjeg popusta. Životariš od popusta do popusta.

Ali, ipak, od svog mog kukanja da napišem i nešto lepo, a to je da uvek volim da dam svojima ako im fali, ili bratu da ode u izlazak (zato ja večeras sedim kod kuće), pa makar i bila ona poslednja crvena. Šta ću sa njim kad je mali! Neka, to mi je uvek pokazatelj da imam, koliko toliko.

I znate šta još, i dalje maštam da ću zarađivati toliko da mi ostanu barem dve crvene jedan dan pred platu, to će mi biti znak da sam baš uspela u životu. 

Pozdrav ljudi i ne nervijajte se, nego hajte u grad! 

Danas sam se probudila sa osmehom na licu i kako stvari stoje i zaspaću sa istim. Pitate se šta se dogodilo? Mislim, sad bi vi kao trebalo da se pitate to, i zato ću vam reći. Podeliću tu malu, ali toliko veliku stvar za mene, sa vama. I odmah da bude jasno, ne zato što vam "pravim zazubice" (uh, koliko dugo nisam izrekla ovu konstrukciju), već iz krajnje dobronamernosti. Želim da i vama isto tako bude lepo.

Koliko sam danas provela dobar dan. A ukratko, sačinili su ga drugarice, sunce, bazen i električni roštilj. Svake godine barem jednom, a baš bih volela da sam ovde mogla da napišem sto puta, okupljamo se kod drugarice na bazenu. Sunce nepodnosim, ali tog dana u godini, volim ga najviše na svetu i zahvaljujem mu se rečima: "Sunce, hvala ti što si izašlo za mene"! Međutim, poenta svega, jeste naša odlična zabava, komunikacija i način na koji se zezamo. Mislim, naravno, da se ne lažemo malo je poenta i u bazenu, ali ljudi, koliko se mi super smejemo. Znate ono, kad u tom momentu ne želite da ste igde drugde na planeti, već isključivo tu pored svog društva, jer tu pripadam.

I neka mi manijaci noćnih izlazaka ne zamere, ali nijedan izlazak, u kojem se guram sa ljudima, noge me bole posle pola sata stajanja u nekakvim štiklama, u kojima kao izgledam mnogo tanje, ne može da zameni baš taj dan u kupaćim kostimima u kojima izgledamo baš tako kakve jesmo. Sa prirodnim celulitom i donjim stomakom mi smo lepe jedna drugoj, jer to od nas čini onaj smeh da i kad požurim do toaleta, ništa mi ne vredi jer je šteta uglavnom već učinjena.

Pozdrav ljudi i družite se!

Izvinite. Evo iskreno izvinite za sve naredne redove koji će biti ispisani, ali ne mogu da izdržim a da ne napišem. Samo ću malo iskritikovati - doktore. Ne ustvari, samo jednog doktora. Ime i prezime nećemo pominjati, nije etički i moralno, ali jeste etički i moralno sa njegove strane da čim smo ušle u ordinaciju traži pare.

Ukratko, mama je morala na bezazlenu hiruršku intervenciju, koja košta 120 evra i 3 hiljade dinara. Tako nam je rečeno, znači tim rečima. Da ponovimo - 120 evra i 3 hiljade dinara. Naravno, ja se već u startu iznerviram sa tim evrima, ali šta ću, odem do menjačnice i kupim ih. E, to je sve manje bitno, a ono što je vrlo bitno je da smo mama i ja otišle u Polikliniku i doktor je sa vrata mami (nakon što se popela na sprat), a sve sam ga čula, krenuo da "objašnjava" uslove plaćanja. Pa mislim, što bi mladi rekli, haaloo! Kakvo je to poslovanje?! Ne, ustvari, kakva je to osoba?! Koliko moraš da imaš gadosti u sebi da čim ugledaš pacijenta, koji je pri tom malo i uplašen zbog svega što sledi, pitaš za pare i objašnjavaš da to košta toliko i toliko. Da stvar bude još gora, po mene, jer ja već kiptim slušajući svaku njegovu ljigavu reč, silazi on dole da meni kaže kako podhitno moram da odem napolje i promenim te evre jer to košta 14 hiljada plus 3 hiljade dinara. Narvno, ja ne izdržim a da ga ne upitam, koliki je njegov današnji kurs da bih znala koliko para da pripremim.

Eto, nisam mnogo iskritikovala, ali ovaj bes sam morala negde da izbacim, a najlakše mi je ovako. Izvinite još jednom, evo svakom doktoru se izvinjavam posebno, samo ne ovom danas!

Pozdrav ljudi i sprem'te pare!  

Od ove godina čvrsto sam rešila - šetaću svakog vikenda po stazama Fruške gore (izuzev kad je vetar, kiša, ne daj bože sneg, ili sam ne naspavana). Svelo se to na dva do tri puta mesečno pešačenje po 10 do 15 km. I zaista je lepo. Mislim, ko voli takvu vrstu rekreacije treba da upražnjava takve šetnje. Pa zar u prirodi nije najlepše?! Zaključak je da jeste, sve dok vas neko ili nešto ne omete u toj razonodi.

A šta ja zapravo znam o prirodi, zar sam uopšte mislila da prvo moram nešto da znam da bih se upuštala u vikend šetnje. Peva šuma, a pevam i ja dok me u pevušenju nije omela zmijurda od metar ipo (eh, kasnije saznaš da je u pitanju belouška kojih ima gomilu po Fruškoj gori). I ko je koga tu omeo da li ja nju ili ona mene? Što se mene tiče, poštovana zmijo, Vi ste mene ne omeli, već sad dok kucam (a juče se desio strašni susret na Stražilovu) i dalje sam pri stavu da šetnje po gradu isto tako uopšte nisu loše, pa zar nije najbitnija namera, a namera je fizička aktivnost.

Ljudi, ja sam se prestravila! Mislim, zar ne bi svako?! Mada ja sam se baš prestravila. Da sam mogla trčala bih do dole glavom bez obzira, ali nisu mi dali, kao povrediću se još do kraja. Uterala mi zmijurda strah u oči. Kasnije su mi objasnili da se ona zapravo nas uplašila jer je prethodno ispustila nekakav jak miris, što zapravo ona radi kad oseti da je u opasnosti.

Kako god, otac je pokušao da mi objasni da pod jedan moram da "upoznam" prirodu, a upoznaću je samo ako se budem susretala sa životinjkama koje tamo žive i druga stvar, bitnija za mene, navodno ću takvim susretima razbiti strah. I dalje mi zvuči nestvarno da ću ga razbiti (strah), ali ovog puta moram da slušam starijeg od sebe, jer ja "mlada" još uvek ne mogu da verujem šta me je to juče snašlo.

Pozdrav ljudi i hajte u prirodu! 

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi

• Osmehni se - ponedeljak je
• Bež'te na Krit, tamo je provod
• Ne čitajte! Osim ako ste željni kuknjave o novcima
• Sunce, bazen i električni roštilj
• Sprem'te novce, gospođo!
• Kad ti zmija prepreči put

• Generalna [6]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom